CRNI OBLACI NA VEDROM NEBU

Odakle odjednom vedroga neba nema
već crni oblaci doneli tamu
pa ovog proleća jeseni naše
vraćaju boli i tugu, dušu ostave samu
tako da opet odbolovane patnje
tuži u gašenim svetlima sunca što ostaše
jedina radost svesvakog života nama,
mili moj.

Vetrove tražim i žurno hitam
neznano brzo neznanim putem,
oblaci crni donose kišu,
da plave lepote divne ti duše,
pa moram vetar jer sunca trebam
da proleće opet jeseni ove
greje dodire naše, što ne dam
nikome nikad nama da uzme
ni vrati te nazad u naručje tame.

I onda neću oblake crne
na vedrom nebu se kriju lepote
i radost želim, ja srcem celim,
onu sreću i one divote,
moj kod njega živote…

Bojana Simeunović