SVETLOSTI NAŠE POZORNICE

Nismo na svetlima da bismo glumili
igramo sebe, iskreno, jasno,
ovde smo stalno da bi se ljubili,
da ćuteće reči svi čuju glasno
sve naše istine i sva saznanja
da ljubav nam traje i pre našeg znanja,
da želja si moja i pre postojanja
kada je zvezda najlepšeg sjaja
sišla na binu pravo iz raja
i tek posle nežno rodila mene
pa nakon mene donela tebe
na pozorje ovog podija života,
pod svetlima da se obasja lepota
tebe prezlatnog, mene i nas.

A svetla na kraju kad se ugase
ostajemo, uživamo dalje životne talase,
mili večiti moj…

Bojana Simeunović